Пас
(Canis lupus familiaris) је питоми сисар, месождер, у роду са лисицом и
вуком (чија је доместификована подврста). Постоји пуно варијетета и
раса паса. Често се каже да је пас човеков најбољи пријатељ. Пси, као и
људи, су високо друштвена бића и ова сличност их је временом зближила.
Ова сличност је омогућила псима јединствену позицију у животу човјека.
Лојалност и посвећеност коју пси демонстрирају као дио њиховог
природног инстинкта унутар чопора, приближно одражава људску идеју о
љубави, због чега их многи власници сматрају као пуноправне чланове
породице. Исто тако, пси изгледа да виде своје власнике као чланове
свог чопора, правећи само неколико (а можда и не правећи) разлике
између својих власника и других паса. Пси могу имати различите улоге у
људском друштву и често се тренирају као радни пси. Данас је можда
најважнија улога пса као сапутника и пријатеља. Пси су живјели и радили
са људима на много начина, па су због тога и заслужили титулу
„човековог најбољег пријатеља". Са друге стране, неке културе сматрају
псе веома прљавим животињама, док их поједнине употребљавају и за
исхрану.
Постоји више мишљења о поријеклу паса.
По једном су исти припитомљени прије 17 хиљада година, а по другој
прије више од 150 хиљада година. Такође се разликује и питање животиње
од које је настао пас. По једнима је у питању вук, по другима шакал, а
по трећима којот. Претпоставља се да су почеци пријатељства између
човека и пса настали као резултат међусобног удруживања номадских
племена и чопора вукова/шакала, гонећи исту дивљач по истим
територијама, захваљујући аналогним ловним техникама.
Ипак, разборита је и хипотеза да су се карактеристике савремених канида
појавиле још прије 10 милиона година. Наиме, прије 10 милиона година, у
Сјеверној Америци се појављује Canis leophagus, најстарији представник
рода Canis. Фрапантна је његова сличност са врстама које данас
познајемо. Његова величина је као код којота, мождани капацитет је
незнатно увећан у односу на претходне врсте, зубало му је типично
псеће, а удови тркачког типа. У овом, још увијек раном стадијуму
еволуције, немогуће га је ипак везати за неку прецизну линију сродства,
јер не постоји значајна разлика између предака вука, којота и шакала.
Изгледа да је овога пута Canis leophagus, био тај који је прешао
Берингов мореуз у правцу Евроазије и од тада се може слиједити његова
еволуција у Европи. Canis cipio је први представник те еволуције,
откривен у арагонским Пиринејима, у слојевима који датирају од прије 8
милиона година, он служи као образац канида старог свијета. Док изгледа
да шакал и којот воде поријекло од Canis cipio, први у старом, а други
у новом свијету, вук потиче из једне међуврсте, Canis etruscus, веома
честе у Европи прије два милиона година.
Према најновијим истраживањима, пас највјероватније води поријекло од
вука. Овај закључак је изведен на основу анализе грађе зуба - молара.
Вук и пас имају истовјетну грађу молара, док се ова заједничка
анатомска особина не може наћи упоредо код паса и шакала.
Било које вријеме да је у питању, од тада, до данас је развијено више
стотина различитих раса паса. На примјер, висина гребена код пса се
креће од висине од десетак центиметара (код чиваве), до висине од
једног метра (код немачке доге). Боје крзна код паса су од бијеле до
црне, са свим могућим варијацијама. Захваљујући својим многобројним
способностима пас обавља различите послове прилагођене данашњем начину
живота.
По једној од верзија, да пас потиче од вука, је једног дана један вук
самовољно дошао у логор код људи и ту остао, хранећи се отпацима
њихових оброка и пратећи их свуда где би кренули. Тако је вук
припитомљаван док се није створио пас.
Вук је, иначе, хиперактивна животиња. То значи да вук неће седети и
чекати да му неко принесе чинију пуну хране, већ ће кренути у потрагу
за храном, лов.
Први пси су изгледали скоро идентично као вук. Све касније, пси
изгледају све другачије. Тако је човек укрштао псе разних раса, и због
тога ми данас имамо велики број раса различитих висина, темперамената,
намена, боја... Први пси су углавном били коришћени као чувари и
стражари и њихов задатак је био да обавесте људе о присуству уљеза.
Историја
Наизмјенично експлоатисан и поштован од својих господара, пас већ дуго
дијели човјекову судбину. Дружељубиви грабљивац који, зависан од вође,
живи у чопору, дозволио је да буде припитомљен, о чему свједоче псећи
скелети у близини људских остатака откривених у праисторијским
налазиштима у Русији (Асантова гора, 10.000 до 12.000 година п.н.е),
као и сликарство и резбарије на стијенама.
Послије праисторијског периода, око трећег миленијума прије нове ере,
пас је у старом Египту био предмет култа, а убиство пса се кажњавало
смртном казном. Анубис, божанство са главом пса или шакала, служи као
водич у загробни живот. Хртови, басети огромни пси прате фараоне, имају
право на сахрану, а налазимо их и мумифициране у саркофазима. Молос је
такође присутан и у праскозорје сумерске и асирске цивилизације, гдје
је коришћен у рату и лову. У грчкој митологији, пас Кербер чува
подземни свијет, а Хомер у Одисеји прича како вјерни Аргос умире од
емоција, имајући тек толико снаге да препозна свога господара Одисеја
по његовом повратку кући. Аристотел помиње молосе, бишоне, као и друге
расе паса. Псећи род има своје хероје у молосима, који Спартанце прате
у рат и у педесет срчаних бранилаца Коринта, од којих једини
преживјели, Сотер, спашава становништво масакра, разоткривши
непријатеља. Са друге стране, Хипокрит изражава страх од ове животиње,
као преносиоца бјеснила, а циницима (грчка ријеч за пса) се називају
филозофи из трећег вијека п. н. е. који одбацују све конвенције.
Упозорење на улазу у римске куће: ПАЗИ СЕ ПСА!
Антички Рим има своје свете псе, чуваре Вулканове пећине. Прозаичније,
пас се такође дресира за чување страже, за пријатељевање или борбу,
игра улогу ђубретара у градовима и чува куће: на мозаицима римских кућа
се може прочитати по први пут „пази се пса“ (cave canem). Јулије Цезар,
приликом освајања Галије, 56. године п.н.е, води пса, непријатеља
лавова и бикова по римским аренама, чија ће се лоза разгранати по
читавој Европи. Галски пси су ловци, као и келтски, који су једнако
дресирани и за борбу.