Rase pasa :P

Pisite...

Сибирски хаски

Сибирски хаски (рус. Сибирский хаски) је радни пас средње величине, који припада породици шпицева и пореклом је из источног Сибира. Његово крзно може бити црно-беле, сиво беле или чак црвено-веле боје, док боја очију може бити плава, што је карактеристично за ову расу, али и смеђа. Очи им не морају бити исте боје. Лињање код сибирских хаскија је повезано са временским условима и када до њега дође, што се дешава 2 до 3 пута годишње, оно траје око 10 дана. Овај блиски рођак аљаског маламута и самоједа живи од 13 до 15 година.

Висина код мужјака износи 53—60 cm, а код женки 51—56 cm, док тежина износи 20—27 kg код мужјака и 16—23 kg код женки.

Историја

Прво спомињање ове расе везује се за сибирски народ Чукчи, који је вршио одабир најбољих паса, како би створио издржљивог, брзог и снажног пса са добром оријентацијом, што је на крају довело до настанка сибирског хаскија. Почетком 20. века, овај пас је пренет на Аљаску, где је због својих особина коришћен за вучу саоница. Године 1908. одржана је прва трка саоницама коју су вукли сибирски хаскији; стаза је била дуга 408 km, а пређена је за 119 часова. Убрзо, раса се проширила на Канаду и остатак САД. Амерички штенарски клуб је сибирске хаскије као расу признао тек 1930. Средином 50-их година 20. века, пренети су и у Европу.

Лабрадор ретривер (такође лабрадор или само лаб скраћено), је један од неколико врста ретривера, врста птичара. Лабрадор се сматра за најпопуларнију расу пса на свету, и најпопуларнија је раса по регистрацији у САД-у (од 1991.) Великој Британији, Пољској, и неколико других држава.Такође је најпопларнија раса пса асистента у САД, Аустралији и многим другим државама. Такође се много користи и у полицији и другим званичним телима због детекције и радних способности.Веома су друштвени, нежни, паметни, снажни и добре нарави, и лабрадори се генерално сматрају за добре човекове пријатеље свих старосних доба (укључујући висок ниво толеранције и стрпљења за децу), и ти их чини одличним радним псима. Ови пси су веома лојални и одлични су за малу децу. Могу се користити у разним шоу програмима. Добро трениран, лабрадор је један од најодговорнијих, најпослушнијих и најталентованијих раса на свету.


Спољашњост

* Снажно грађен, широке лобање, широких и дубоких прса и ребара.
* Кратак и снажан у слабинама и стражњем делу.

Здравље

Дисплазија кукова, односно коксофеморалног зглоба је врло честа код лабрадор ретривера и наследна је. Једини начин да се она сузбије је отклањање и елиминација јединки из репродукције које имају дисплазију кукова. Већина земаља, чланица ФЦИ-а, као битан податак за употребу паса у приплоду, обавезно инсистирају на РТГ- снимци овог зглоба за чије снимање се издају лиценце а очитавање је комисијски и резултати се објављују у званичним, регуларним кинолошким друштвима тако да се све малверзације избегнуте и сви су упознати с оним јединкама који имају дисплазију, односно псима који се не могу користити у приплоду. Нажалост, овим су погођени и типични екстеријерни пси, шампиони, а на савести је узгајивача и интересу пасмине да се такви пси стварно не користе у приплоду.

Атрофија ретине је такође у великом броју оптеретила ову пасмину, јер се преноси и потребно је обавити преглед очног дна (фундуса). Идеално је када би пси који се користе у приплоду били катаракта негативни, ипак често смо сведоци да наши лабрадори и пре неке озбиљне старости, потпуно изгубе вид и ослепе. На срећу, атрофија ретине је далеко ређе обољење код лабрадора.

Остеохондроза се код лабрадора углавном појављује у периоду интензивног раста од 4-8 месеци и то углавном као упала покоснице и то најчешће костију лакта који касније прераста у артритис, а предиспонирајуци фактори су: хормонална неуравнотеженост, као и исхрана, рад и нагли раст.

Од осталих болести које се, срећом много ређе јављају је глувоћа, епилепсија, парализа душника, повраћање хране..

Далматинац, a onaj prosli je bio zlatni retriver

Далматинац или далматинер је раса паса лако препознатљива по белој длаци с карактеристичним црним мрљама или мрљама боје јетре. Познати тачкасти слој длаке јединствен је за далматинске псе.


Порекло

Порекло ове расе још није потпуно утврђено. Највероватније је да потиче од бенгалског брака, расе која је нестала, а која је била позната у Енглеској у 18. веку.

Назив расе

Назив расе потиче по месту Далмација где је веома гајена и коришћена као гласник у току Балканског рата. У Енглеској, деца су овог пса називала „Plum Pudding Dog“ због карактеристичних мрља по телу. У време дилижанси назван је „пас за кочије“, јер је био овлашћени пратилац таквих кола, а касније у Америци је био и члан посаде ватрогасних кола, па и маскота читаве корпорације. Појавом аутомобила, ова раса је била на путу да нестане, али је филм Волта Дизнија „101 далматинац“ снимљен 1959. године допринео њеној популаризацији и одржању.

Одлике расе

Мужјак је висок 0,55 - 0,61, а женка 0,50 - 0,58 m. Достижу масу од 22 до 25 килограма. Грудни кош је дубок и не превише широк, леђа снажна, а слабине истакнуте. Крста су јака и извијају се у благи лук. Реп је дебео у корену и стањује се према врху, мало је савијен и није постављен ни превисоко ни прениско. Предњи удови су прави, а задњи заобљени. Глава је са равном лобањом, а њушка, која је дугачка и јака, никада није шиљата, а врх јој је црн или смеђ што зависи од мрља на телу. Мрље су иначе црне или боје џигерице и треба да имају јасне контуре и да буду правилно распоређене по телу. Длака, која је у основи бела, је кратка, оштра, густа, глатка и сјајна. Очи су округле, живахне и сјајне, а уши су постављене прилично високо. Врат је дугачак и без подгушњака.

Нарав

Далматинац је умиљат, веран, живахан, весео и осећајан. Одликују га и снага, издржљивост и брзина и могуће га је обучити за лов, али и за пратњу слепих особа.

Размножавање
Женка је веома плодна и доноси на свет младунце који су потпуно бели. Мрље се појављују дванаестог дана по рођењу.

onaj prosli nije bio zlatni retriver vec labrador ritriver, a ovo je rotvajler

Основно

* Мужјак
o Висина 63/68 cm идеална 65
o Тежина око 50 kg
* Женка
o Висина58/63 cm идеална 61
o Тежина око 45 kg

Темперамент

Ротвајлер је као раса пса, веома цењена и популарна у свету, због његових бројних врлина које ову расу чине специфичном али је отпоран. Он је пас који захтева чврсту руку газде и труди се у сваком тренутку да удовољи свом власнику. Људи га се често плаше због његовог изгледа и мисле да је агресиван пас али то није тако. Он је веран слуга који штити свог власника и целу породицу и агресиван је једино ако осети опасност по себе и свој чопор тј. вас и вашу породицу. Велики је љубитељ деце, нежан је и обазрив пас, и пас који ће вам пружити пуно љубави и поверења. Јако је привржен и никад неће напустити власника.

a sada, cemo svi prestati da skidamo textove. evo sklopila sam text o mojoj omiljenoj rasi (jednoj od omiljenih) - mini rotvajler!!!

Osnovno o Mini Rotvajleru

On je isto sto i rotvaljer, samo sto je manji, druzeljubiviji, i nije cuvarski pas, vec su mu osobine slicne terijerima.

* Muzjak
o Visina 48/58 cm idealna 53 cm
o Tezina око 20-35 kg
* Zenka
o Visina 39/49 cm idealna 44 cm
o Tezina око 20-30 kg

jer to sa wikipedie ili mog foruma?

wiki, a poslednji clanak sam ja pisala.

aj nadjite nesto o patuljastom pincu
posto tu rasu imam ja.

ZLATNI RETRIVERI


Zemlja porijekla: Ujedinjeno Kraljevstvo
Pasminska skupina: retriveri (donosači)
Pasminska grupa: VIII. FCI skupina / I. sekcija

Zlatni retriver ili izvorno golden retriver jedna je od najpopularnijih pasmina pasa u svijetu odmah uz bok labradoru. Pretpostavlja se da i golden ima porijeklo od pasa uvezenih u Englesku s Newfoundlanda, vjerojatno je u uzgoju korišten irski seter i neke vrste vodenih španijela. Postoji pretpostavka da je prilikom uzgoja upotrijebljen i bloodhound. Zanimljivo je da su već a drugoj polovici 19. st. goldeni uzgajani metodama linijskog uzgoja, što se nije često koristilo u to doba u uzgoju pasa. U Engleskoj su postali popularni krajem 19. vijeka. Prvi put je golden retriver pobijedio na radnoj utakmici 1904., a na izložbu su prvi put izvedeni 1908. godine. No, tada su izlagani još kao flat coated retriveri zlatne boje. Godine 1913. razvrstani su kao posebna pasmina s imenom "zlatni ili žuti retriver". U to doba goldeni su bili prvenstveno radni psi, poznati kao odlični aporteri ali i kao pouzdani psi na tragu zbog izvrsnog njuha. Prednost su imali tamniji nad svijetlim psima. Godine 1936. engleski standard je promijenjen i dozvoljene su i svjetlije boje. Danas je boja goldena razlog brojnih diskusija, i zaista je malo pasa zlatne boje. Prije nekoliko godina a Engleskoj, bio sam zaista iznenađen jer je gotovo 90 posto prijavljenih pasa bilo svijetle boje. Ti su psi bili zaista svijetli, gotovo bijeli.

Još u XIV vijeku među prvim lovnim psima koji su se koristili za donošenje divljači (aportiranje) bili su španijeli od kojih su kasnije evoluirali seteri i poenteri. Oni su izgledali nešto veći od današnjih španjiela. Tek od 1830.godine na ovamo, zbog sve većih potreba u lovu, lovci su počeli da razmišljaju o novoj rasi koja bi bila specifična i to za pronalaženje i donošenje divljači. Cilj je bio da se dobije poslušan pas sa dobrim njuhom, mekog zagriza i sa određenim individualnim osobinama.Počeli su sa ukrštanjem lovnih pasa. Dobijani su psi mješovitog porijekla sa nedefinisanim varijetetima.
Ruska legenda
Krajem XIX vijeka pojavila se jedna romantična teorija, tkz. "cirkusna legenda" o porijeklu zlatnih retrivera u koju se dugo vjerovalo. Po toj legendi zlatni retriver vodi porijeklo od ruskih cirkuskih pasa koje je izvjesni Lord Tvidmaut navodno vidjeo i kupio kad je jednom bio u ruskom cirkusu koji je gostovao u Engleskoj, za koje se govorilo da su lijepi žuti psi. Čak se tvrdi da postoji fotografija na kojoj je Lord Tvidmaut sa tim psima. On je kasnije neke od tih pasa prodao svojim prijateljima i poznanicima koji su ih izlagali kao zlatne retrivere. Predanje govori da su ruski retriveri bili krem, bež, pa cak i potpuno bijele boje, sa dugom talasastom dlakom i sa kovrdzavim repom.

Ipak, podatak koji je možda najviše sumljiv i ne slaže se sa legendom o cirkuskim psima je da je jedan od tih pasa bio i Nus, navodno kupljen od ruskog cirkusa 1868.godine iako se u knizi uzgoja Nous pominje još u 1864.godini. Jedino objašnjenje je da su možda postojala dva retrivera sa istim imenom, što je malo vjerovatno s obzirom da navedene godine označavaju same početke zasnivanja rase zlatnih retrivera. S druge strane, ne može se potpuno iznegirati legenda o cirkusu jer su podaci o tome pronađeni u porodičnoj dokumentaciji koja govori o lijepim, žutim psima koji su nosili tipično cirkuska imena, na primjer Sančo.

Ustanovljenje rase
Nešto pouzdaniji podaci o upotrebi naziva retriver nalaze se i knjizi uzgoja Ser Dadli Mardžoribenksa u kojoj se u dva navrata , prvo 1842. a potom 1857.godine, pominje ime retriver. Medjutim, osim imena pasa i podataka o uzgoju ova knjiga ne govori nista o boji retrivera.Prvi veći korak ka ustanovljenju rase se dogodio kad su ukršteni seteri (koji su imali funkciju aportera), sa mnogo manji psom Njufaudlenderom Svetog Džonsa. Njihovi potomci su dospjeli u Englesku ribarskim brodovima s Njufaundlenda i nasli su se u razlicitim djelovima Engleske.

Zlatna knjiga
Zahvaljujući istoričaru ove rase Elmi Stoneks (Elma Stonex) koja je sakupljala podatke o svim zlatnim retriverima u zemji, postoje detelji podaci o porijeklu i razvoju rase zlatnih retrivera u Velikoj Britaniji. Pored nje, VI vojvoda od Ilčestera, nećak Lorda Tvidmauta, sačuvao je originalnu knjigu sa kompletnim bilješkama o uzgoju ove rase a koju je 1960.godine Kinološko Dručtvo Engleske i zvanično priznalo.

Smatra se da je prvi zlatni retriver bilo jedno žuto štene iz crnog legla koje je Lord Tvidmaut kupio u Brajtonu od nekog zanatlije. To prvo štene je zavedeno pod imenom Nus, 1865.godine (oštenjeno Juna 1864.) Sledeći korak Lorda Tvidmauta je bio parenje ženke tvid-voter španijela pod imenom Bel (Bell) sa Nusom, u junu 1868.godine čije je vlasnik bio rođak Ser Dadli Mordžoribenksa, Dejvid Robertson. Iz ovog legla su dobijena četiri žuta šteneta koji su bili osnova za ustanovljenje zlatnih retrivera kao posebne vrste.To su bili Krouks (Crocus), Kauslip (Cowslip), Primrouz (Primrose) i Ada (Ada) od kojih potiču mnogi kasniji zlatni retriveri. Od 1868. do 1890. uslijedila su prezizna ukrštanja.

Patuljasti pinč:
To je umanjena slika pinča, bez anatomskih grešaka patuljaka. Skladno je graden malen pas. Tjelesne karakteristike, kao što su glava, njuška, rep, vrat, leda, dlaka i boja jednake su kao i kod pinča. Oznake, koje se razlikuju od osnovne boje pojavljuju se iznad očiju, na vratu i prsima u obliku dva međusobno odvojena, ograničenih trokuta, pa na sredini prednjih nogu, na šapama, na unutrašnjoj strani zadnjih nogu i oko stražnjice. U greške spadaju: težak i zaobljeni čeoni dio lubanje, vrapčasto lice s glavom oblika jabuke, nabor na čelu, tanka dlaka, jeguljasta crta po ledima ili tamno sedlo. Visina - 25 do 30 cm, težina - od 3 do 4 kg. Doživi do 15 godina starosti. Pisac pseće povijesti Strebel nije bio prijatelj te pasmine. Napisao je: "Po cijeli se dan smrzava i ima podvučene zadnje noge." To se odnosilo na patuljastog pinča kojeg su tada zvali srnasti pinč. Kada ga je Strebel tako opisao patuljasti je pinč bio prilično omiIjen. 1895. godine, kada su ga prvi puta upisali u njemačku rodovnu knjigu bila su upisana 83 patuljasta pinča. Teškoće su se pojavile kada su uzgajali premalene pse koje su umjesto nogu imali "olovke" i visinu 20 cm. To više nisu bili pinčevi. Pravi patuIjasti pinč je jako temperamentan, barem toliko koliko i njegov veći brat pinč. Voli igru i oprezan je, previše glasan. Njegova privrženost obitelji je neizmjerna. Lako se njeguje i ima sve prednosti malenog psa. Kod kupovine pazite da vam ne prodaju premalenog psa. Minijaturna kopija tog psa potječe iz premalo nadgledanih uzgajačnica.